Beg u beli svet

Mnogo nas svakoga dana razmišlja o odlasku iz Srbije. O odlasku u neke nove svetove, u uređena društva, gde nema kriminala, korupcije, gde smeš da otvoriš kafić a da ti drugog dana ne ulete sa mašinkama i lupaju reket, gde postoji pravo i pravosuđe, gde te milicija ne bije posle izlaska u provod, gde ti dete može normalno odrastati.

8748

Mnogo prijatelja mi je napustilo Srbiiju, i razletelo se po celom svetu. Neki su otišli u Ameriku, neki u Evropu a neki i na daleki Novi Zeland i Australiju. Zadnji primer je drugar mog dobrog drugara koji je prihvatio ponudu Carlsberga da živi i radi u Kopenhagenu. Dobio je radnu vizu za celu porodicu i platu od 4.500,00 eur. Prethodno je imao odličan posao u Pepsiju, a kada je rekao da napušta dobio je povišicu od 500,00 eur + službena kola + gorivo koliko može da sipa i potroši. Sve je to odbio. Jer novac nije motiv. Želeo je da mu dete odrasta u normalnoj zemlji. Želi da živi u okruženju koja ne baca đubre sa 14. sprata, gde ljudi ne bacaju frižidere i stare automobile u reke, gde ljudi ne trube na semaforu dok se još ni žuto nije upalilo, gde nisu svi nervozni i pred nervnim slomom. Gde neće ljude poput Filipa Vukše šikanirati kaznama od 60.000 din jer je volonterski uredio stajališta, jer to ne rade oni čiji je to posao. Prosto želi da mu dete odrasta u normalnom okruženju.

[fb_embed_post href=“https://www.facebook.com/vidicdarko/posts/10152812307358890?pnref=story/“ width=“550″/]

Naravno, dobio sam brdo komentara kako u Evropi ne valja, kako se tamo teško živi, kako smo mi super. Ali ja ne vidim da se ljudi vraćaju. Niko se ne vraća? A onda sam dobio ovu zanimljivu priču od prijatelja na fejsu pa je prenosim u celosti:

Rođak je završio ETF, odsek za računarsku tehnologiju i informatiku sa prosekom preko devet i pošto je oduvek voleo Švajcarsku, odlučio se da ode na master u Lozanu (Ecole polytechnique fédérale de Lausanne) jer kaže da su za njegovo područje rada odmah posle MIT-a na svetu u pogledu profesorskog kadra, programa i konkurencije. Što se tiče samog programa, rekao je da mu je bilo mnogo teže na ETF-u u pogledu težine ispita, ali da je glavna stvar što je u Lozani više sve bazirano na tome da se rade projekti do iznemoglosti što je ipak mnogo važnije od suve teorije (naravno, teorija jeste preduslov za praktičnu primenu, ali ipak je cilj primeniti je, čega kod nas nema ili ima, ali nedovoljno). Uslovi su u poređenju sa Srbijom astronomski jer je realnost imati na raspolaganju iMac-ova kolika god da je potreba 24/7, profesori ljubazni, tu su da pomognu i da proizvedu nove stručnjake. Glavna stvar svih profesora na pomenutom fakultetu je doživotno usavršavanje. Fakultetu nije problem da dovede profesora i da mu odredi platu od 30-40 hiljada evra, omogući najsavremenije uslove za rad i pomoćno ljudstvo u vidu asistenata ili studenata željnih da njihovo ime stoji uz profesorovo, ali naravno, profesor nešto mora dati i fakultetu. Uslovi se uvek definišu, bilo da je obaveza profesora da njegova katedra zaradi milion evra godišnje od novih izuma, broj njegovih stručnih publikacija ili gostujućih predavanja po svetu u cilju dizanja ugleda institucije u kojoj predaje. Dakle, konstantno usavršavanje, praćenje trendova i izmišljanje novih, a ne da se posle doktorata sedne za fotelju i ceo život provede u maltretiranju studenata koji u nekom trenutku možda znaju bolje ili su više u toku sa dešavanjima na polju profesije gde je profesor doktorirao.

Posle prve godine ispita i projekata, na red je došla i praksa koju je dobio u poznatoj firmi za robotiku ABB (preko 150 hiljada zaposlenih, prihod preko 40 milijardi godišnje). Ono što je dobro kod te prakse je što se ne svodi na to da si potrčko u firmi, neko ko je zadužen da kuva kafu i slično već stvarno radiš. Njih je bilo desetak na praksi u ABB-u i svako je dobijao 3000 franaka mesečno. Igrom slučaja sam svratio prošlog leta i upoznao ekipu koja je sa njim u ABB-u. Prijatne osobe iz celog sveta (dva Kineza, Francuskinja, Austrijanka, Nemac, Finac, Italijan i Amerikanac azijskog porekla koji je završio osnovne studije na MIT-u i došao u Lozanu na master), otvorenih umova i neviđene inteligencije. Tokom boravka na praksi je učestvovao u projektu upravljanja kompjuterom pomoću misli, ali ipak najvažnije je što je uspeo da im ispiše program za nov motor koji su razvijali (koji je ujedno služio i kao njegova završna master teza). Dakle, odmah se prelazi na konkretnu primenu znanja da bi student nakon završetka mastera mogao odmah da bude koristan poslodavcu, a ne da gubi vreme po par godina na raznim praksama gde će ga samo šikanirati (čitaj Srbija) ili eventualno pustiti da gleda i kao možda nešto nauči.
U jednom trenutku me je zanimalo kakva je hijerarhija u ABB-u i odmah posle odgovora sam shvatio zašto ta kompanija drži svoju poziciju na globalnom tržištu. Hijerarhija se zasniva na znanju i dostignućima. Osoba koja je tek dobila posao je neko ko je završio školu i počinje od nule, osoba „iznad“ je sa razlogom na toj poziciji jer zna više i već iza sebe ima par patenata i tim redom se stiže stvarno do osobe koja je glavna i koja sva ta znanja „vrti oko malog prsta“ i već ima nebrojeno mnogo izuma koji su kompaniji doneli milione. Jednostavno je nemoguće da se „šefov mali“ ili neko drugi preko veze koji jedva sklapa rečenice zaposli tu i počne da naređuje ljudima duplo školovanijim od sebe koji predstavljaju sam vrh svoje profesije. 
 
Danas rođak radi u Nemačkoj kao softverski inženjer u Intel-u i zarađuje višestruko više nego što bi i na dobro plaćenom poslu u Srbiji zarađivao i nema nameru da se vrati nazad jer kad jednom vidiš kako pravi sistem funkcioniše, džungla ne deluje kao opcija ni o kojoj bi razmislio.

Ja svakako nastavljam da se borim, da živim u ovoj zemlji, i da pokušavam. Jer treba pokušati jednom, drugi put, treći put, pa ako ne ide ići odavde. Jer ovo teško da je normalna zemlja i teško da će u skorije vreme to biti. Ali ne treba odustajati. Za sad.

p.s. Kakva su vaša iskustva? Da li ste zadovoljni zemlji u kojoj živite, da li imate prijatelje po belom svetu i najvažnije pitanje „da li planirate beg u beli svet?“

You may also like...

5 Responses

  1. Ivan kaže:

    Ne planiram.

  2. Realan kaže:

    Dvaput sam odlazio iz zemlje, prvi put 1991. i drugi put 1997. Oba puta sam se vracao i oba puta sam se zeznuo. Od 2000. sam ovde i bilo je sjajno, ali vec nekoliko godina sve ide nizbrdo. Ono sto je zabrinjavajuce je da to „nizbrdo“ sada ide sve brze i brze, kao lokomotiva koja se zahuktava. Blizu sam novog odlaska, ali ovaj put bez zelje za povratkom kao prethodna dva puta. Jos nisam definitivno prelomio, ali vidim da sve ide u tom smeru i to ne toliko mojom zaslugom ili voljom. Ne zivim ni ovde lose, vec me zestoko brine perspektiva za moje klince i to je najveci razlog zbog kojeg bih nestao odavde.

  3. ivan kaže:

    Verovatno niko nece procitati ovo, ali nema veze.
    Ne vidim kakva je svrha spominjati genijalce kojih ima veoma malo.
    Najgore od svega je sto, recimo ja, nisam nikakav veliki um, 7 godina studiram, ali isto toliko ivim i bez bilo kakve pomoci roditelja. Sta vise, uspeo sam i da zaradim nesto sitno i ne, nisam u Svajcarskoj, ni u Luksemburgu, nego u Slovackoj…
    Od cega bih ziveo u Srbiji?

  4. ivan kaže:

    a da dodam, nije sve samo u tome kako ja zivim, nego i kako mi devojka zivi, kako mi zive drugari koji nisu imali novac za studiranje, koliko se muce u Srbiji…. ja to ne mogu da gledam i oni to nisu zasluzili. zasluzili su mnogo vise od mene

    pozdravljam

  5. prvoje kaže:

    Mislim da nije tesko popuniti ovu listu…

    Pozdrav

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.