Srbija u začaranom krugu ekonomskog pakla: prosperiteta neće biti još dugo

You may also like...

16 Responses

  1. Libertarijanac kaže:

    Kratka priča ima malu logičku grešku. Gazda Zoran sa ušteđenih 50 EUR (ili više) može da unapredi svoj posao ili plati nešto drugo nekom drugom privatniku i tako održi taj krug. Po tebi, niko ne bi trebao da radi ništa po kući nego i za najmanji kvar zove nekog majstora i plati mu. Ako se kompjuter zabaguje, odmah da zovemo nekog IT-jevca i da ne diramo ništa?
    Time što sam sam sebi okrečio stan, nekog molera sam zakinuo za 200-300 EUR? Valjda sam uštedeo sebi te pare koje ću potrošiti na nešto drugo.

    • Miloš kaže:

      Vodoinstalater je iskusan, ima svu opremu i delove, i posao od 50 evra obavi za 30 minuta. Auto-mehaničaru za taj isti posao treba 45 minuta, a za to vreme je mogao da se bavi *svojim* poslom, u kome je iskusan, i zaradi 60 evra. Misli da je uštedeo 50 evra, a u stvari je izgubio 10, ili je u najboljem slučaju na nuli.

      • 1zverko kaže:

        Lepo si primetio. To se zove oportunitetni trošak. Ne bih ovako lepo odgovorio Libertarijancu vezano za poentu

      • Libertarijanac kaže:

        Ili je mogao da se bavi svojim poslom, zaradi 20 EUR i da bude na gubitku 30 EUR?? Sve je to individualno i svako procenjuje i radi onako kako misli da mu je u najboljem interesu. Ovo je najbolje opisao Frederik Bastijat, zabluda o slomljenom prozoru. http://katalaksija.com/2013/03/13/vidljivo-i-nevidljivo/

        „Jedini pravi način da čitavo dru­štvo ima korist od našeg rada je onaj način kada neko, zbog stvarne potrebe za našim pro­i­zvo­dom, dobro­voljno odvoji svoj novac i naruči naš pro­i­zvod. Samo takav rad, rad koji je usme­ren ka stva­ra­nju novog bogat­stva, a ne zarad zamene namerno uni­šte­nog posto­je­ćeg bogat­stva, je dru­štveno kori­stan rad.
        Ako za našim pro­i­zvo­dima ne postoji realna tra­žnja, onda mi nemamo drugu opciju nego da pro­me­nimo zani­ma­nje. Ako se posto­jeća vred­nost bes­po­trebno uni­šti, time dru­štvo ne postaje boga­tije, već siromašnije.“

    • 1zverko kaže:

      Baš zato što sve sami radimo i propadamo. Sami popravljamo slavine, česme, krečimo, lepimo pločice, malterišemo, gradimo kuće…. Ja ne propravljam sam slavinu. Pozovem majstora i platim ga. Taj majstor živi od mene. I mnogi žive od njega, kada on dalje troši svoj novac.

      Ne treba biti ni bukvalista pa priču toliko bukvalno shvatiti. Poenta priče je da svako treba da se fokusira na ono što najbolje radi i da to radi, a drugi da se bave onime što oni najbolje rade.

  2. Dejan kaže:

    Malo si pomesao stvari. To o cemu pricas je plata u javnom sektoru. 60.000. Ono sto je nerealno je da javni sektor ima vece plate od realnog (privreda) gde se novac i nove vrednosti jedino stvaraju (javni sektor to radi pozajmicama koje posle vraca privatni). Dakle, smanjenje plata u javnom sektoru je nuznost u ovakvoj situaciji ali ima efekta samo ako se razlika prelije u poreske i druge „doprinosne“ olaksice privredi. Ne ako je samo u pitanju opstanak budzeta.

    Dalje, ne mogu se povecavati plate ako nema novostvorenih vrednosti. U zemlji gde vecina zaposlenih radi u javnom sektoru i trgovini se jako tesko stvara novi novac koji moze da se pay forward. Podstrekavanje vece potrosnje tamo gde nema na sta da se trosi (osim na uvoz) je rupa bez dna i vodi ka vecem zaduzivanju bez oporavka.

    Jedini put je da se to malo privrede sto je ostalo zdravo maksimalno rastereti i da se krene otpocetka. A ne moze se rasteretiti tako sto firme daju vecu platu radnicima u javnom sektoru nego svojim.

    • 1zverko kaže:

      Ne vidim šta je pomešano? Zato što su privatnici robovlasnici, i zato što teraju ljude da rade 16 sati dnevno za 18.000 din svi sada trebaju da primaju 20.000 din platu? Logika ti je, u krajnjem slučaju, nelogična. Bez ljutnje.

      Plata od 60.000 din nije plata. To nije ni minimalac ako imamo činjeniceu da je prosečna korpa 64.000 dinara i da ljudi ne mogu da žive normalno sa 60.000 din.

      Zato treba ljudi (i vlast) da se bore da stvore takav ambijent gde će i privatni sektor imati dobre plate. Ali ovakvim užasnim zakonima i ekonomskim ambijentom (o čemu sam mnogo puta već pisao ovde na blogu, pogledaj malo) mi ne možemo imati normalnu i progresivnu privredu.

      I na kraju, novostvorene vrednosti ima, ali veći deo privrednika odlučuje da ostvaruje ekstra profit, bez obzira na zaposlene. Primeri za to su:

      1. Mišković – milijarde ali znam dečka koji je radio u Delta Sportu u Kralja Petra za 18.000 din 16 sati dnevno
      2. Mitrović – kamioni, milioni, a novinari i zaposleni na Pinku ne primaju plate
      3. Kole Šećerko – kamioni milioni bekvalčeve, ali zaposleni rade za mizerne plate.

      Sledeći njihov primer, ogroman broj mali i srednjih firmica posluju po istom principu. Recimo, vlasnik butika u Požeškoj ima dva džipa, tri stana, mladu ženu, i 5 radnica u jednom lokalu gde rade za 25.000 dinara

      Treba se boriti protiv tih stvari, a ne protiv toga što neko ostvaruje bednih 60.000 din.

      Upravo zbog takvog razmišljanja mi propadamo

      Inače, slažem se da treba srediti ambijent. Samo nam je pristup pogrešan, kao naciji

      • Goran kaže:

        Moze vlast da se bori koliko hoce za ljude u privatnom sektoru, ali sa stopom nezaposlenosti od 25% i BDP koji ima Srbija, to je jalova borba.

        Cinjenica je da je to nemoguce. Dobar broj ljudi u Srbiji ce ceo svoj vek proziveti sa minimalcem i toga prosto treba da budu svesni.

        Da dodje najveci genije sada u Srbiju, stvari bi se promenile za 30 godina tek.

      • Јоца kaže:

        Можда се одговор и крије ту негде. Ако би држава смањила дажбине на плате али приписала да плата не може бити испод 40.000 динара. Онда би имали исте приливе у каси а грађанима би било боље. Јер грађани који имају добре плате улажу, подижу кредите купују станове, сређују постојеће (запошљавају мајсторе), иду на викенде (развијају домаћи туризам) и тд. Мислите да Немац неби волео да плаћа радника 500 еура, итеткако, али не може зна се шта је минимум.

  3. Goran kaže:

    Ako moze, evo par cinjenica:

    1. Vecina onoga sto se u Srbiji potrosi ode napolje, posto smo uvozna zemlja. Znaci te pare odu u buducu potrosnju ali negde drugde. To sto si napisao mogu sebi da priuste razvijene zemlje.

    2. Tih para prosto nema. Da bi isplatili vece plate, nasi politicari moraju da odu van zemlje da uzmu kredit. Da ponovim tacku 1. Taj kredit ode u potrosnju, pare izadju napolje, sledece godine imamo jos manje para, ali veci dug. Politicari opet odu napolje da uzmu kredit, ponovo sve ode u plate, novac opet izadje napolje i tako u krug. Nasih para sve manje, ali je zato dug sve veci. To nije normalno. To je narkomansko ponasanje.

    3. Pored kredita tu je i stampanje novca. To sebi moze da dozvoli Amerika, posto, kada ona nastampa jedan dolar, taj dolar pored Amerikanaca, placa ostatak planete (Kina, Indija, Rusija, pa i mi malim delom). Sve zemlje koje drze deo deviznih rezervi u americkom dolaru.

    4. Nije logicno da nam je javni sektor > 700.000 ljudi koji primaju nadprosecne plate. Najneproduktivniji deo drustva zivi najbolje.

    5. Plate u proseku ne mogu da skoce, dok ne skoci stopa zaposlenosti. Prema tome, da bi 2 miliona ljudi radilo za 100k+ plate, prvo mora 6 miliona ljudi da radi za minimalac. Obrnuto ne postoji nigde i nije logicno. Zasto bi vlasnik male firme placao coveka 100k, ako ima nekoga ko hoce da radi za 20k?

    Surovo, znam, ali tako je. Krug je zao i zacaran.

    Najlogicnije je ukinuti povlastice zaposlenima u javnom sektoru, kako bi se povecao broj zaposlenih u privatnom sektoru. Smanji otpremnine i plate na jednom tasu, pa pomocu toga rastereti privatnike na drugom tasu. Ja drugo resenje ne vidim i zato podrzavam ministra.

    • 1zverko kaže:

      Ti pričaš o ćatama, ja pričam o profesorima, lekarima, policajcima, vatrogascima, i ne samo o njima već o svima. O zaposlenima i u javnom sektoru i privatnom. Pogleadj par komentara mojih dole

      • Goran kaže:

        Ne. Ja takodje, pricam o svima.

        • 1zverko kaže:

          Znaci koces da kazes da je plata profesora od 30.000 – 50.000 adekvatna? Hoces da kazes da jedan hirurg treba da radi za 60.000 i da je to ekstra plata? Pa nije ni cudo sto nam je zdravstvo, skolovanje i medicina takva kakva je.

          Nazalost ne mogu da se slozim sa tobom oko teorije.

          • Goran kaže:

            Naravno da te plate nisu adekvatne. Plate su sramotno male, a bice jos manje. Zdravstvo i skolstvo ce nazalost biti jos gore.
            Ali niti ja, ni ti niti bilo kakav ministar sa Harvarda ne moze te plate povecati.

            Kao sto rekoh da smo u Americi, ok opcija bi bila stampanje para. U Srbiji to ne sme da se desi.

  4. Branko kaže:

    To što su plate u javnom sektoru veće od plata u privatnom sektoru ( i eventalni pokušaj da privatni sektor dostigne ili prestigne javni) praktično znači da državu treba da okreneš naglavačke i preoreš reformama i radikalnim rezovima, a to se nijedan političar ne usuđuje da uradi jer bi time iskopao sebi politički grob. Takođe, ne mogu a da ne primetim do koje mere je naša mladež ubijena u pojam zatucanim načinom razmišljanja, što je verovatno posledica celog života provedenog ovde. Tu pre svega mislim na apsolutni nedostatak preduzetničkog duha i kreativnosti. Evo na primer imam jednog drugara koji je diplomiao ekonomiju i ima opcije i da zapali odavde u Nemačku ili francusku, ili da ovde pokrene nešto svoje jer ima i prostor i neku skromnu kintu sa strane. Međutim, odmah nakon diplomiranja on meni kaže „brate nema ništa od posla, sve stopirano“. ja ga pitam kako bre stopirano, a on će meni :“ aaa, pa teško se upada u opštinu ili poresku upravu, debela veza treba“. Ako tako razmišlja jedan mladi ekonomista u svojim srednjim dvadesetim godinama, čemu da se nada ovo društvo? Da završiš faks i postaneš 700001. službenik u opštini ? I o tome treba razmišljati…..Nažalost, mislim da će se ta čuvena „svest“, o kojoj svi trube, teško promeniti…

  5. djinajlu.iz.rs kaže:

    Upravo to je princip jake ekonomije i standarda. Zivim i studiram u Austriji i znam neke od primera gde Austrijanci zovu dizajnere za enterijer samo da bi im namestili zavese i to ne za male pare. Ali isto tako on dodje kod tebe, ti si npr. veb dizajner i odmah mu dajes svoju vizit karticu ili broj telefona i kada njemu bude zatrebao sajt on zove tebe da odradis jer te vec poznaje i ti si njemu napravio posao, i tako sve u krug…

    Takvo poslovanje osigurava dugorocno jaku ekonomiju i standard.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *